Dejan Kijevčanin, učitelj po profesiji, zapravo se nikada nije bavio ovim poslom. Njegov umetnički duh najpre ga je odveo u svet muzike (kao mlad svirao je u Bluz bendu i Sirovoj koži), a zatim u slikarstvo i umetničku izradu i oslikavanje nameštaja. "Nisam akademski slikar i zbog toga teško dolazim do galerijskog prostora, ali sam radove izlagao gde god je bilo moguće: u
školama, u Akademiji 28, na VMA...
Tek odnedavno moje slike i ogledala se mogu videti i u nekoliko beogradskih privatnih galerija." I pored tako oskudnog marketinga, više od 400 Dejanovih slika su našle put do kupaca, jer plene svojom toplinom i koloritom. U svom malom ateljeu na Banjici najčešće radi pastele i ulja na platnu. Motivi su različiti, od mrtve prirode, preko portreta do filmskih scena. "U svakom mom radu prisutan je ekološki momenat i to sa zadovoljstvom ističem.
Trudim se da od stare, bačene građe napravim nešto lepo i na taj način sačuvam drvo, udahnem mu novi život. Počeo sam sa ogledalima, a sada radim i komode, stočiće, paravane, biblioteke, police, čiviluke, ormariće za vino", ističe Dejan. Ljubav prema drvetu, prirodi i tradiciji navela ga je da počne sa izradom unikatnih komada nameštaja. Naime, među porodičnim stvarima je otkrio i jednu 100 godina staru drvenu ploču na kojoj je bila ispisana firma njegovog pradede "Caffe vino" - kafana koju je on držao u Đakovici. "Želeći da je sačuvam od zaborava, napravio sam ogledalo od nje, što je ispalo jako dobro. Tako sam počeo da pravim ogledala u ramovima koje ručno oslikavam i spojio dve svoje ljubavi: prema slikarstvu i prema drvetu. Tom materijalu dajem svoj pečat, ne remeteći njegov prirodni sklad i teksturu.
Deda mi je bio stolar, pa sam očigledno od njega nasledio tu veštinu, a imao sam i nešto alata. Radim amaterski, ali dok oblikujem drvo, ja zapravo kreiram, igram se, tako da uživam i u ovom, zanatskom delu posla, mada više volim onaj drugi deo - oslikavanje." Dejan radi nameštaj samo po porudžbini, bilo da je reč o sasvim novom komadu ili preradi nekog starog elementa koji kupci donesu, ali je potpuno slobodan kada je reč o izboru motiva, oblika, boja, rokova. "Kod mene kupci dolaze najčešće po preporuci (ili ako su slučajno videli sajt) jer druge reklame nemam, i s poverenjem u to što radim.
Volim da posetim njihov stan ili kuću, kako bih stekao utisak o ambijentu u koji će 'moj' komad nameštaja biti smešten, a zatim mi je potrebno vreme i inspiracija da osmislim taj novi, uvek drugačiji i unikatni predmet. Nekada samo tri dana, nekad i čitav mesec." Njegove mušterije su, međutim, izuzetno zadovoljne i od njih mu najčešće stiže povratna informacija da im je taj detalj uneo novu energiju u prostor, osvežio stan, doneo toplinu i radost. Kako i ne bi kada su svi predmeti kao skulpture, s tim što imaju i upotrebnu vrednost.
U februaru je preko galerije "Pero" izlagao svoje radove u TC "Ušće" i prodao desetak unikatnih ogledala. "Mislim da moji komadi nameštaja ne bi mogli da se uklope u moderne 'sajber' stanove, minimalistički uređene, ali svoje mesto pronalaze u domovima onih koji vole autentične, koloritne, tople predmete."
Ovaj i još mnogo tekstova možete pročitati u novom broju časopisa CASAVIVA,
izdanje za april 2012. godine.
