01
Jun
Priča o zvučnom zapisu
Telegraf i telefon jesu omogućili prenošenje zvuka - bilo govora, bilo muzike - ali se on nije mogao zabeležiti i, poput pisane reči, sačuvati za neku buduću upotrebu. Krajem 19. veka, zahvaljujući različitim izumima, počinje istorija snimanja i čuvanja zvuka, bez koje danas ne bismo mogli da zamislimo svoju svakodnevicu.

Zvuk je prvi zabeležio svestrani Edison, ciji je prvi fonograf napravljen 1877. Cincester Bel, rodak Grejema Bela, ponudio je 1886. poboljšani model, grafofon, koristeci tvrdi voštani valjak: uspeh koji je grafofon postigao i uverenje da je rec o posezanju za njegovim patentima, pokrenuli su Edisona. Napredak je, medutim, ostvario Emil Berliner; on je 1888. uveo modernu plocu koja ce reprodukovati zvuk na spravi koju je nazvao gramofon.

Prvi zapisi su bili beznacajni, ali na smeni vekova su i velikani poput Karuza, uvideli da im je omogucen pristup novoj publici. Prvi snimak njegovog izvodenja arije iz opere “Pajaci”, prodat je u više od milion primeraka. Tako je stvorena citava nova grana industrije zabave. Prve naprave za snimanje zvuka i gramofoni bili su potpuno mehanicki - isprva su stavljani u pogon rucnom kurblom, potom mehanizmom za navijanje.

Elektricni sistem uveden je tek 1925. Tako je u studijima za snimanje, mikrofon zamenio dotad korišcene ogromne horne, a cevni sistem za pojacavanje služio je kao posrednik izmedu mikrofona i sprave za narezivanje tona na master disku. Snimanje zvuka na žicu, kasnije na traku, patentirao je Valdemar Poulsen još 1898, a taj sistem, iako nepraktican i tehnicki loš, korišcen je cak i pedesetih godina prošlog veka.

Neposredno pred Drugi svetski rat, nemacki “Telefunken” i AEG razvili su magnetofon sa celuloidnom trakom, dok je samu traku razvio BASF. Princip tako postavljenog analognog beleženja zvuka donedavno je bio osnova svih tehnika snimanja, bez obzira na potrebe (profesionalne ili amaterske) i formate (otvorena traka ili kaseta).

U kolekciji Muzeja nauke i tehnike nalazi se magnetofon Studer A-62, ciji je proizvodac Vili Študer, a nastao je u Švajcarskoj od 1963. i kasnije. Prvi je model firme “Studer”, koji koristi iskljucivo tranzistore, stereo je, ima dva traga, dva kanala i tren 0,75 mm. Brzine trake su 19 i 38 cm/s, ekualizacija - CCIR, a maksimalni promer trake - 267 mm. Širina iznosi od 540 mm, visina 345 mm i dubina 385 mm, a težak je oko 30 kg. Beogradski muzej ga je dobio na poklon od Radio Beograda, gde je i korišcen kao master magnetofon!





 


Ovaj i još mnogo tekstova možete pročitati u novom broju časopisa CASAVIVA,
izdanje za jun 2012. godine.