Brojni materijalni i likovni izvori, koji mogu pomoći u prikazivanju modnih navika Novosađanki na kraju 19. i početku 20. veka, svedoče o pažnji koju su gradske dame poklanjale spoljašnjem izgledu. Lepa i kvalitetna odeća je bila ogledalo položaja u društvu i porodici, statusni simbol, konačno i higijenska obaveza.
Od druge polovine 19. veka, u građanskim salonima mogli su se naći popularni i bogato opremljeni strani časopisi koji su sadržavali brojne ilustracije i mustre modela ženskog kostima, a novosadski trgovci su ovdašnjoj klijenteli nudili najširi asortiman uvozne ženske odeće, nabavljene u Budimpešti, Beču i Parizu. Na taj način, društvena elita je sebi obezbeđivala ekskluzivnost i originalnost robe vrhunskog kvaliteta. Ipak, trošenje na luksuz nije odobravano u domaćim ženskim listovima. U novosadskom "Ženskom listu", na primer, mogli su da se pročitaju ovakvi komentari: "Žena i devojka, kojoj su haljine i nakiti stvar glavna, pokazuje da sama sobom ništa ne vredi. Kad bi sve žene ono dale na ukrašavanje srca i uma, što bace na haljine i nakite, bile bi sila vrednije i sila srećnije. (...) Što je na kom više spoljnog nakita, to je manje unutarnje vrednosti. (...)
Ako je domaćica sujetna, pa se stara samo oko toga da joj je odelo lepo, a ne i korisno i celishodno, ta će svoju porodicu tim brzo upropastiti i unesrećiti. (...) Pristojno će odelo biti onda, ako je udešeno prema domaćem prihodu, i muževljevom staležu. Ni kod čega se ne može toliko zaštedeti kao kod odela“. Ovakvi i slični tekstovi, koje su pisale tadašnje najpoznatije intelektualke, ipak nisu mogli sprečiti novosadske pomodarke da se obuku "po najmodernijem francuskom i engleskom kroju".
Fotografije Mile Janković, Novi Sad, oko 1910.
Lepeza od svile i slonovače, kopča za pojas, tašna od perli i kaučuka, Austrougarska, početak 20. veka.
Venčana haljina, Novi Sad, početak 20. veka
