02
Sep

NAŠAO JE STAN I SELI SE: Da li je naš dvadesetogodišnjak NORMALAN? Ili smo mi loši roditelji?

Polovina tridesetogodišnjaka u Srbiji živi s roditeljima, tako kaže statistika... Razlog je, vele stručnjaci, ekonomska situacija, ali ima tu i nečega što ne spada u domen racionalnog - mentalitet, karakter, pogled na život i ko zna šta još.

A šta da pomisliš kada se suočiš s činjenicom da tvoj potomak, znatno mlađi od pomenutog statističkog uzorka, ne želi s tobom da deli prostor? Ne možeš da se ne zapitaš imaš li neki feler i da li iskačeš iz klišea koji se zove dobar srpski roditelj

- Selim se sledeće nedelje, našao sam stan – saopštio je pre tri meseca naš dvadesetogodišnjak, porodična maza, momčuljak koji je od onog što se zove zrelost udaljen hiljade svetlosnih godina. Soba ko Hirošima, igrice, blejanje na fejsu, izlasci, žurke, ručak na stolu, 'oćeš kolača, evo čist veš. Ajde, dobro, u školi je uvek bio solidan, uspeo je da upiše prestižan falkultet, ali stvaran život... Pa Marko o tome nema pojma!

ŠOK I NEVERICA
- Čekaj... Kako to misliš, seliš se?! Čime ćeš plaćati stan? Od čega ćeš živeti?
- Ne brinite, našao sam neku tezgu na internetu. Kinta nije ne znam šta, ali redovno plaćaju i mogu da se pokrijem. 
- A fakultet?! Ide junski rok, kud se baš sad seliš?! Pa još posao...
- Mama, imam dvadeset godina, pusti da sam rešavam svoje probleme. Nemam pet godina, punoletan sam, znam šta radim.

izdavanje

GDE SMO OMANULI?
Zna šta radi! Brojim u sebi do sto da ne izgovorim nešto pogrešno, vidim da se i zbunjena glava naše porodice trudi da zadrži prisebnost.
Glavno (i neizgovoreno) pitanje glasi – šta mu to fali kod kuće? Jesmo li tako loši roditelji da mora da pobegne od nas? Gde smo omanuli? Tolerantni smo, ide kuda hoće, ostaje koliko hoće, dovodi koga hoće. Trudimo se da razumemo, tu i tamo se sporečkamo, ništa ozbiljno.
- Nećeš više s matorcima, smaramo te, a? - izgovaram oprezno, kao, u šali. 

RAZMAŽENI DEBIL
- Mama, želim da imam svoj život. Nisam više beba, morate se pomiriti s tim. Ako ćete da budem iskren, dosta mi je vašeg tutorisanja. Kontrola, brate, sve na finjaka, u rukavicama, ali stalno sam pod nekom prismotrom. Kao, sve je kul, a ovamo... Mislite da sam razmaženi debil, da ni o čemu nemam pojma, da bih propao bez vas. Ajde da vidimo – govori naše dete koje očigledno, mimo naših uverenja i podsvesnih želja, više nije dete.
Sve je ovo trebalo progutati i svariti, pomiriti se da je ptiče, još mlado i žuto oko kljuna, zamahnulo krilima i da želi da osvaja slobodu.

Angelina Čakširan

Ostatak priče pročitajte na portalu ŽENA.

Najčitanije iz magazina
Vidite više