Beogradski grafiteri deluju već ravno dve decenije, a od devedesetih, kada su njeni pioniri svoje akcije sprovodili ilegalno, anonimno, i uz mnogo muka, čini se da street art danas dobija legitimno mesto u kreativnom doživljaju Beograda. I dalje ćemo se kiselo osmehnuti kad nas kultni grafit „Proleće je, a ja živim u Srbiji“ vrati u devedesete, saosećati sa stanarima na čijem belom zidu preko noći osvane „Džabe ste krečili“, ali ćemo isto tako zastati zaintrigirani pravim umetničkim delima koja gotovo svakodnevno niču na ulicama grada. Balansirajući između onoga što se smatra vandalizmom i prihvaćene umetničke forme, grafiteri sve hrabrije i kreativnije oslikavaju Beograd, čineći svaku šetnju uzbudljivijom, maštovitijom, atraktivnijom… Svakom ko ume da vidi.
Ceo novembarski broj magazina Elevate možete da pregledate OVDE
Nov način, nov život
„Nov način – nov život“, veliki mural u Pop Lukinoj ulici, 2003. zajedničkim snagama su uradili neki od naših old school grafitera u saradnji s kolegama iz regiona. Međutim, osim toga što je na jednom mestu okupio najbolje crtače tog vremena i što iz današnje perspektive predstavlja prelazak u novu fazu beogradskog street arta, ovaj projekat je bitan zbog činjenice da je na neki način objavio njihov iskorak iz ilegale – urađen je u sklopu Belefa (Beogradski letnji festival). Prvi put su poštovaoci ovog načina izražavanja na dnevnom svetlu videli autore čije su kreacije dotad preko noći nicale na zidovima, u prolazima, po skrivenim ćoškovima… Negre, Necone, Punk, Dekster, Dulait, Cobes, Sub, Abs, Tish – samo su neki od njih. Iste godine osvojen je drugi „legalni“ zid za grafitere (zid fabrike IMT u Novom Beogradu), na Arhitektonskom fakultetu pokrenut je projekat Public Art Public Space (PAPS) u sklopu kojeg su grafiteri oslikavali tramvaje… I uskoro su grafiteri postali dobrodošli u kulturnim centrima, pa čak i u galerijama.
TKV, beogradska kraljica grafita
Kada vas iza nekog ćoška, s oronulog zida ubistvenim pogledom dočeka Lusi Lu kao ratnica iz Tarantinovog kultnog filma Kill Bill ili vam sa sivog stuba Edgar Alan Po nabaci temu za razmišljanje; kada vam u sivilu pažnju privuče raskošni kolaž indijskih motiva ili vas misteriozna Japanka „pozove“ da skrenete u sledeću ulicu; kada pomislite da su priviđenje vile i sirene koje plešu po zidovima - shvatićete zašto je TKV (The Kraljica Vila) prva dama aktuelne beogradske street art scene. Iza tog pseudonima stoji umetnica Aleksandra Petković (28). Grafite je počela da radi kada je u 16. napravila prvi stensil Amelije Pulen, koja vam se i danas zagonetno osmehuje sa zidova beogradskih zgrada. Specifičan stil razvijala je uz znanje koje je sticala u Grafičkoj školi na smeru fotografije i kao studentkinja Fakulteta za medije i komunikaciju. Ono što je posebno izdvaja jeste neobičan, gotovo hipnotišući senzibilitet koji unosi u svako svoje delo, a kojim je „šarmirala“ i Barselonu, Amsterdam, Cirih...
Prvi omaž Robinu Vilijamsu osvanuo je u Beogradu
Fotografija velikog crno-belog portreta Robina Vilijamsa koji je nikao pod Brankovim mostom samo dan posle njegove tragične smrti, obišla je svet i dobila aplauz svih njegovih fanova kao prvi takav omaž slavnom glumcu. Autor nije potpisan, što je čudno za grafitere, ali se ispostavilo da je u pitanju Marko, student jednog umetničkog fakulteta, ne toliko poznat u krugovima grafitera. Želeo je da ostane anoniman, kako je naglašavao, da bi akcenat bio na samom liku Robina Vilijamsa. Portreti jesu odnedavno trend među uličnim slikarima, pa su „svoje zidove“ dobili mnogi umetnici, sportisti, naučnici…
– Mnogi od tih autora nemaju čak ni veze sa grafitima, ali znaju da rade portrete i imaju potrebu da na taj način izraze nekom poštovanje. Svakako, za laike je taj foto-realizam uvek pristupačniji od poruka grafitera koje treba tumačiti – smatra Bojan Stevanović, grafit-umetnik.
