Usred evropske zime, u ovom malom plavo–zelenom ćošku sveta i bogato i siromašno sa istim žarom i pravom uživa u besplatnom luksuzu lenjog ispijanja kafe u kratkim rukavima pored mora i premeštanju sa stolice na stolicu da sunce „duže traje“.
Primorski gradovi su tih dana idealne kulise za ono što Italijani zovu vita bella – lep, jednostavan život, daleko od užurbanih, zakrčenih i oznojenih jula i avgusta, a svega je taman koliko treba – i sunca, i vetra, i ljudi, i razgovora. Ne priča se mnogo, ali kaže se ono što treba, i to kratkom i britkom rečenicom posle pitanja: „Ke nova?“, jer niko ko istinski uživa ne želi da kvari igru tišine, mora i sunca u kojoj je svaka misao jasna.
To su dani koje primorci ljubomorno čuvaju za sebe i probrane goste. Ubrzo će ih smeniti užurbana karnevalska atmosfera, jer početkom februara širom sveta počinje sezona karnevala, a u Herceg Novom Praznik mimoze. Karavan neimara je stigao na to parče obale prvi put u 14.veku. Poslao ih je bosanski kralj Tvrtko Prvi da sagrade luku u kojoj će trgovati solju. Legenda kaže da su neimari na tlu današnjeg Herceg Novog spazili predivan cvet i da su zidali pored njega pazeći da mu nijedna latica ne otpadne. U gradu, nekoliko vekova kasnije, zahvaljujući pomorcima i odličnoj mikroklimi, uspeva više od 200 vrsta cveća iz svih krajeva sveta, među njima i žuto–zlatni Acacia dealbata, poznatiji kao mimoza.
Ceo februarski broj magazina Elevate možete da pregledate OVDE
Ideja o prazniku mimoze kao karnevalskoj svečanosti, koja usred zime treba da privuče turiste u HercegNovi i oživi grad, rođena je tokom polarne noći u Norveškoj, zime 1967. Petar Stijepčić, tadašnji gradonačelnik Herceg Novog, bio je u poseti sa grupom beogradskih novinara i pričali su o tome koliko je u tom trenutku lepše i toplije u Herceg Novom, ali je pitanje čime privući turiste zimi. Tada je Dragutin Backo Gregorić, jedan od novinara, pomenuo „divnu plantažu narandži u Sutorini“, kao i „neki prelepi žuti cvet u dvorištu poznatog slikara Luke Tomanovića“. Izbor između narandže i mimoze pao je na mimozu i već sledeće godine održan je probni karneval, a zvanično prvi – 1969.
Tako je februar postao mesec maškara, feštađuna i fešti od ribe i vina praćenih berbom mimoze (u opštini je broj stabala mimoze u pojedinim sezonama bio veći od 30.000) i raznolikim kulturnim i sportskim događajima. Veseli karneval obišao je i staru Jugoslaviju i region, a zimi su se u grad mažoretki i trubadura slivali Nemci, Norvežani, Austrijanci, Holanđani, kao i turisti iz svih krajeva Jugoslavije. Jedan od najdražih gostiju Praznika mimoze u gradu u kojem, kako je tada rekao, praktično živeo 10 godina, bio je glumac Dragan Gaga Nikolić, koji je 2000. igrao branioca karnevala Bajate Mrcine, „po zanimanju vampira loše nam prošlosti“.
Finale svakog Praznika mimoze je spaljivanje karnevala. Njihova imena (Vlastoljub Dangubić, Životije Bijedić...) i gresi koji im se pripisuju uvek su zgodan način da se meštani sprdaju s vlastima koje dele lažna obećanja, kao i da se nasmeju samima sebi što sve to trpe. Samo suđenje, prava pozorišna predstava sa tužiocem, braniocem i sudijom, mešavina je duboko usađenog primorskog talenta za „škerce“ i večnog antiglo-balističkog stava i prkosa velikim silama. Smrtna kazna je u ovom karnevalskom slavlju ne samo dozvoljena već i poželjna, ali uz dužno poštovanje rodne ravnopravnosti – s nepodeljenim veseljem tokom godina spaljivani su i karnevali i karnevalke. Pre desetak godina spaljena je Debela Farsa Materić, kriva što „narod preskače obroke, rasteže plate, podiže kredite“, a u godini velike ekonomske krize, 2008, osuđena je i spaljena Recesija Krizić, vanbračna kćer majke Inflacije i oca Vol Strita. „Užgajte (spalite) karnevala i pretvorite ga u dim, a zajedno s njime i sve ono što nije valjalo“, obično glasi presuda karnevalu. Time se zatvara jedan krug života grada i otvara nova stranica, puna lepog i ružnog, na čijem kraju će krivca uvek stići pravedna kazna, a meštani osetiti kratko, prolazno olakšanje. Jer to je život. Do sledeće fešte.
