E, sad, pošto u mojoj porodici nije bilo hajduka, te usled nedostatka takve obuke, ja okupljanja uvek zakazujem ispred zgrade u kojoj se stan nalazi. Ovoga puta, Zemun, među agentima poznat kao dinamični poligon za testiranje novih arhitektonskih ideja neopterećenih formalnostima poput idejnog i glavnog arhitektonskog projekta.
PRVI DEO DNEVNIKA PROČITAJTE OVDE
Jasmina, Jasmina... Kasni više od akademskih 5 minuta, tačnije tri puta toliko. Možda samo želi da me nauči lekciju koju predaje vetar u zemunskoj ravnici. Nema problema, čekam i učim. Nakon što sam prošao onu golgotu sa polaganjem stručnog ispita za dobijanje licence, ništa mi više nije teško. Mogu i mandarinski da naučim, a kamoli da slušam vetar kako drobi o hladnoći.
"Šta je, opet kasne, a?" prodoran ženski glas dobaci odozgo sa prvog sprata, njegova jasnoća neumanjena fijukanjem vetra. "Uroš beše?"
"Jeste," odgovorih i pogledah ka prozoru stana koji se nalazio direktno iznad ulaza.
Baka Milki se nikada nisam predstavio. U svojim zrelim 80-im, neuredne sive kose vezane u punđu, ona je stražarila na svom prozoru 24 sata 7 dana u nedelji. Davno, još u 29.godini, po zvaničnom lekarskom izveštaju prezentovanom na kućnom savetu, baka Milka je otišla u prevremenu invalidsku penziju zbog pogađate – uganuća zgloba. Nažalost, ta okolnost je sprečila da ostvari svoj devojački san i zaposli se u domaćim službama bezbednosti. Uprkos čeličnoj volji, nikada nije uspela da položi završni test i na štakama istrči deonicu između Beograda i Niša za manje od 12 sati. No, kako se, po rečima nekog pesnika, svaki trud isplati, pod stare dane je ponovo aplicirala i konačno, zbog upornosti, biva primljenja u službu kao saradnik u elitno odeljenje honoraraca, koji em što rade na određeno, em im služba plaća manje doprinose za socijalno, a sve u sklopu fiskalno odgovornog poslovanja koje ne šteti nacionalnoj bezbednosti.
Dakle, win-win.
Čuvari reda u civilu postoje u svakoj zgradi, to će vam svaki agent za nekretnine potvrditi, ali baka Milka je bila krem de la krem, ili tako nešto, u svojoj profesiji. Za razliku od većine svojih kolega, ona je raspolagala vrednim operativnim podacima za apsolutno svaki stan u zgradi, iako u većini nikada nije bila. Odnosno nikada je nisu pozvali da dođe, da se ispravim. Kada kažem operativni podaci, mislim na kranje praktične stvari: kad komšija na spratu iznad zaliva cveće, gde komšinica u stanu pored nje drži turšiju, gde komšija na petom spratu čuva rezervni ključ od stana. I, pazite, sve to radi pro bono. Jedino što joj služba obezbeđuje su pelene za odrasle, profesionalna oprema koja joj omogućava da nikada ne napušta stražarsko mesto.
"Jeste li primetili nekog sumnjivog ispred zgrade u poslednjih pola sata?" pitam je jedinim jezikom koji razume. U terminologiji bezbednosnih službi, sumnjiv je pridev koji se bez ustezanja lepi na svaku nepoznatu osobu. Teret dokazivanja nevinosti je naravno na osumnjičenom.
"Neki čovek je pričao sa golubovima u parku pre 14 minuta," odgovori mi baka Milka nakon što je konsultovala analogni zidni časovnik iza nje.
"A o čemu su pričali?" Izvinite, stvarno sam morao da pitam. Bakica mi nije delovala kao poliglota, pa sam čisto hteo da proverim da li sam u pravu. Agent za nekretnine mora stalno da testira svoje sposobnosti rasuđivanja kako iste ne bi atrofirale. Tako su nam barem objašnjavali na onom kursu preživljavanja u iračkoj pustinji.
"Ne znam, dete. Nisam jos preslušala snimak."
Pošteno, molim lepo. Ono što cenim kod pripadnika stare garde je iskrenost. Ne znaju ljudi da lažu pa to ti je. Ranije nije bilo profesora iz tog predmeta. Devojčice u školi će vas danas, bez da trepnu, slagati da znaju da kuvaju, ali bake vam nikada neće reći da znaju da voze rolere. Razumete?
Krajičkom oka spazio sam kako mi sa moje lee strane prilazi mlađa ženska osoba u pratnji starijeg muškarca. Pored nje poskakuje detence koga ona drži za ručicu. Dečak, rekao bih, ne stariji od 3 godine.
"Vi mora da ste Uroš?" upitala me je glasom koji sam odmah prepoznao.
U principu, ne mora. Tako su me samo roditelji nazvali. "Jeste. Jasmina, je l' tako?" kažem sa uvežbanim osmehom i pružam joj ruku, pa zatim gospodinu do nje. Zove se Dragan. Detence mazim po glavi, kao da je kuca, mislim dete. "Kako se ti zoveš majstore?"
Ne odgovara. Otvara mališa usta ali zvukovi ne izlaze. Čoveče, da nije primio onu vakcinu MMR?
Zakon mi ne dozvoljava da razmišljam o tome dok me svevideće oko zakonodavca nadzire. Kladim se da niste znali, ali pored legitimacije DB-a, baka Milka ima i legitimaciju tržišne inspekcije.
Brzo vadim fasciklu iz torbe. "Ako možemo ovde da obavimo formalnosti?" kažem Jasmini nonšalantno, preturajući po torbi u potrazi za hemijskom olovkom.
"Kakve formalnosti?" zaštitnički je pitao Dragan, njen otac gotovo sam siguran.
Gledam u njegovu ćerku koja je ili plus sajz model ili je opet trudna. "Morate mi dati ličnu kartu da Vas identifikujem pre nego što se popnemo u stan."
"Molim?" brecnuo se tata.
"Kažem, treba mi Jasminina lična karta," izgovaram polako i razgovetno, nadajući se da je u pitanju problem sa slušnim aparatom. Iznenadili biste se koliko ljudi ne zna da im je potreban slušni aparat.
Pogledao me onako ispod oka. "Šta će ti?"
Pa da nosim kući. Volim da gledam izobličene face na slikama iz ličnih karti u toplini doma svog. Ipak, odlučujem da mu saopštim priču za javnost koju guram uvek kad me provale. "Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma me obavezuje da vas legitimišem pre nego što Vam dam mi potpišete nalog o gledanju i ugovor o posredovanju." A, kakva je fora?
"Šta, mi ti delujemo kao teroristi?" otac nastavlja da brani čast porodice.
Majstore, deluje mi kao da ne čuješ. Izvinite za ovo majstore što se ponavlja. To mi je poštapalica, jer sam odrastao u radničkoj porodici. Kod nas u kući se stalno čulo: 'Majstore, majstore!'
"Gospodine, ne možemo ući u stan bez toga. Nije do mene, zaista, do zakona je."
"A ko si ti da je legitimišeš, majke ti?"
"Agent za nekretnine." Majke mi. Pokušah ipak da okrenem na šalu. "Šta mislite odakle ono 'agent' u nazivu profesije?"
"Ma nema lična karta, kakva crna lična karta. Znaš kada može da ti da ličnu kartu? Samo ako Šabić kaže da je to u redu. E, ajde, sad lepo da zovemo Rodoljuba Šabića pa da vidimo je l' mora?"
"Nemojte gospodine da pravite probleme. Ja se čujem sa Šabićem svaki dan, po nekoliko puta dnevno. Hteo čovek pre neki dan da da otkaz zbog mene. Kaže da ga smaram više, svaki dan ga zovem sa drugog broja. Nemojte, molim Vas, prijaviće me zbog uznemiravanja."
Režija, stisni pauzu tamo.
Da vas zamolim za par trenutaka pažnje i da raščistimo ovo oko legitimisanja. Ljudi, nije do nas. Propisi su propisi. Niko od nas ne misli da radite kao istureno odeljenje Islamske države, ali moramo da na osnovu uzetih podataka i još nekih parametara odradimo neke tehničke radnje i provere koje se tiču opasnosti od pranja novca. Generalno, i nama je to prilično dosadno. Jedina zanimljivost, možda, je podatak da je kolega koji je poslednji prijavio slučaj pranja novca nestao dan posle toga. Verovatno se izgubio od onih silnih informacija na obrascima koje moramo da popunjavamo i pogrešio put do kuće. Eno, njegovi još čekaju da se vrati.
Pritisni plej, alo!
"Ma, kakvi, ja ništa ne potpisujem!" dobacuje Jasmina. "Nema šanse."
Da li je moguće da ni ova ne zna da piše? Kako se uvek meni zalome ti umetnici? To mi je oduvek bila misterija, kako ljudi koji ne znaju da pišu zarade za stan? Nelogično mi je malo. Ja sam naučio da pišem u prvom razredu, pišem svaki dan od tada i još uvek nisam uspeo da skupim novac za stan.
U redu, čujem vas... možda je do mene.
Okej, dobro, do mene je.
"Možete i prstom da se potpišete." Moša, ovaj... šala. Pa ne može misao dva puta da mi pobegne iz glave. Režija, briši te navodnike. Možete i prstom da se potpišete. E tako, to je bolje. "U tom slučaju, nažalost, moram okrenuti vlasnika da otkažem gledanje."
"Zašto da otkažete?" pita otac pomirljivo.
Pa da mogu da završim onaj doručak od sinoć. Pao mi šećer, dešava se. "Zaista mi je žao, ne mogu protiv svojih zakonskih obaveza."
"Aaaa... to mora po zakonu? Pa zašto nam odmah nisi rekao? Ma nema nikakvih problema, momak. Nama je najvažnije da bude sve po zakonu. Sine, daj čoveku ličnu kartu... čuješ šta kaže."
Gledam u ono detence, nemoguće da je punoletno. Mada nikada ne mogu da provalim ko ima koliko godina i ko je kupac u delegaciji. Ispružena ruka došla je sa druge strane, u njoj lična karta. Jasminkina. Popunjavam njene podake, vraćam joj dokument i dajem joj da mi potpiše dva papira.
Najzad možemo da se popnemo da pogledamo stan.
Rez!
Režija, je l' slušate šta pričam?
NASTAVAK PROČITAJTE OVDE.
