Ovaj samostojeći soliter ima dva pametna lifta a tu je i treći koji radi. Ispred njega, u išaranom hodniku, čekamo Jasmina, njeno dete, otac i ja. Gledam jedan od grafita i nadam se da otac ne govori engleski. Naši stariji sugrađani očekuju da zidovi u hodnicima zgrade budu kao i u stanu, oblepljeni onim zelenim tapetama koje se skidaju teže nego ohlađeni vosak sa šišarki.
DRUGI DEO DNEVNIKA PROČITAJTE OVDE
"Ne možemo svi da stanemo u lift," reče otac. "Idem ja peške."
"Gospodine... Dragan beše? Dragane, stan je na sedmom spratu."
"Nema problema, doktor mi je savetovao da malo više šetam."
I meni je lekar savetovao da plivam pa nikada nisam krenuo u Njujork u ronilačkom odelu. "Imate više od sto stepenika do gore."
"Tata... daj nemoj da se praviš važan. Imaš 67 godina," umešala se Jasmina. "Dođi ovde, molim te. Evo Uroš će da ide peške."
Kako se mene setila? Krajnje je vreme da im otkrijem tajnu. "Dragane, nemojte da se maltretirate, ovo je teretni lift. Ima mesta za sve."
"Ipak bih ja da poslušam svog lekara. Sine, idem ja sa Urošem, polako, nogu pred nogu... da vidim kakav je ulaz."
To mi kaži, nije tebi do zdravlja. 67 godina? Pazi ovako, znam stepenice, imaće goriva do četvrtog sprata plafon, tamo će morati kod komšije na večeru, a onda ili da ga stavim na krkače ili da čekamo spasioce sa Zlatibora. Ne mogu ni samog da ga pustim, razumite me, pogrešiće vrata i otići kod nekog naoružanog komšije i onda nema ništa od prodaje. Niko ne kupuje stan u zgradi gde su mu stradali roditelji, da ih ne bije maler valjda.
Ukratko, uspon je bio brži od očekivanog, sa terapijom nitroglicerina na tećem spratu i primenom veštačkog disanja na petom. Ono najvažnije, stigli smo na odredište pre mraka, žedni i iscrpljeni.
"Dobro jutro," pozdravila nas je teta Duda. "Dobro došli, izvolite... Rajko, došli su ljudi," dozivala je svog supruga. "Rajko? Uđite... hladno je u hodniku. Izvinite, samo da pozovem supruga."
Ulazim posle klijenata u stan, zatvaram ulazna vrata za sobom i započinjem prezentaciju. Tehnički detalji o stanu mogu da čekaju, gledanje služi za prikupljanje utisaka, isticanje prednosti stana kao i detalja vezanih za samu lokaciju: udaljenost do škole, vrtića, prevoza i slično. Uobičajena taktika, izbegavanje pominjanja očiglednih stvari... osim kada su suviše očigledne.
"A šta vam je ovo?" pita Jasmina, ne uspevajući da sakrije znatiželju.
Zamrzni kadar! Ustanite i uzmite čašu vode. Polako, čekam vas.
E sada sedite i duboko udahnite.
I... akcija!
Na zidu u predsoblju, pored ikone Svete Petke, zakačena je velika slika. U stvari nije slika, više kao crtež. Porodično stablo Novaka Đokovića, dvadeset i dva kolena unazad, do prvih pisanih izvora, uramljeno u pozlaćeni ram koji je vredeo više od celokupnog inventar u stanu.
"Tako je, sine..." prolomio se urlik koji je dolazio iz dnevne sobe, "šetaj bikčinu!"
"Rajko, ljudi su došli da pogledaju stan," ponovila je teta Duda.
"Pa ko im brani?" čika Rajko je dobacio nervozno. "Paralelica, sine, tu mora paralelica da radi."
Čika Rajko zaista hoće da proda stan... mora da proda stan. Mislim, ili će on da ga proda ili privatni izvršitelj. Ej, 7.000.000 dinara duga za infostan. Čika Rajkov jedini uslov bio je da se gledanja stana ne organizuju danima kada igra Novak. E, sada, u kući Rajka Gligorijevića, Novak Đoković igra svaki dan, ako ne uživo, onda zahvaljujući starom video plejeru koji je stajao ispod TV-a i biblioteci od hiljadu VHS kaseta na kojima je bio arhiviran svaki meč koji je Nole odigrao u karijeri.
Jasminin otac, odlazi do kupatila da proveri stanje keramike. Idem za njim, možda poželi da isproba kadu, pa da bude neko tu da mu doda peškir. Ne šalim se. Vidite, obično sve počinje bezazlenim pitanje – Kakav je pritisak vode? – i dok se okreneš oni se već istuširali.
"Uf, majku mu, ovde ima baš mnogo ulaganja!" Dragan kaže dok vrti glavom u neverici, osećajući potrebu da mi objasni prizor koji obojica posmatramo. "Pa kako ljudi žive ovako, nije mi jasno," dodaje šapatom. "Momak, ovde mora sa se ubaci bar 6.000 evra u kupatilo, i to bez držača za peškire. Uuuu, mora i ogledalo da se menja... uf, i kvaka, pa to će da izađe na više od 7.000."
Vraćamo se u dnevnu sobu. Jasmina neobavezno priča sa teta Dudom dok njen sinčić pokušava da sruši malu kinesku vazu u uglu trpezarije.
"Vidi ove slepce kako navlače za Nadala. Pa ne mogu da verujem. Aut od pola metra kod osnovne linije." čika Rajko protestvuje iako ga niko ne sluša.
"Čika Rajko koji je to meč?" pitam ga.
"Ma ½ finale, sine. Vidi ovo, ne daju mu da pobedi. Alo, magarče, prestup!" Rajko dovikuje sudiji koji ga ne registruje. "Ovo je dogovoreno da Nole izgubi, tačno sam znao." Okreće se ka meni. "Znaš zašto mora da izgubi, sine? Zato što je naš."
"Zar Novak nije juče pobedio Nadala?" pitam neobavezno, siguran da sam juče gledao meč koji su igrali na travi za razliku od ovog 'današnjeg' koji igraju na šljaci.
"Jeste, sine. To je bila ¼ finala."
"Kako onda danas opet igra sa Nadalom u ½ finalu?"
"Čuješ šta ti kažem," brecnuo se, "nameštaju ga da izgubi."
Čika Rajko je bez posla od 1991. godine ali, hvala Bogu, nije gubio vreme već je radio na sebi i prekvalifikovao se u istoričara. Omiljeni istorijski izvor mu je bio RTS 1, izdanje 1991-95, od grupe autora. Literaturu nije konsultovao, jer kako mi je jednom objasnio: 'Knjige su za budale, pametni čitaju između redova.'
Čujem udarac, znate onaj zvuk kada staklo dodiruje parket. Okrećem se i vidim kliker kako klizi po podu. Saginjem se da ga pokupim.
"Ne-ne-ne... ne diraj ga," naredi mi Dragan, pomno gledajući putanju klikera.
"Da li je sve u redu?" moram da pitam.
"Nije..." saopšti nam Dragan. "Vidiš kako se kotrlja ka onom zidu?"
"Vidim."
"To ne valja, znači da zgrada tone."
"Kakva vam je ono rupa u zidu u spavaćoj sobi?" pita Jasmina uplašeno, dotrčavši iz spavaće sobe.
Kako da joj objasnim? Prošle godine kad je Novak izgubio u finallu US Open-a, Rajko je spalio američki plakar u znak protesta jer nije imao vremena da opet ide do američke ambasade. "Čika Rajku se od vrućine zapalila košulja u plakaru prošlog meseca pa još nisu stigli da okreče. Rekao sam Vam da je u ovim zgradama fantastično grejanje. Možda malo i preteruju," odgovaram najbolje što znam i menjam temu. "Kako to mislite, zgrada tone?"
"Lepo, momak," Dragan odgovara samouvereno. "Tone, sprat po sprat."
"A gde to tačno tone?"
"U zemlju, gde bi drugo."
I ja pitam bezveze. Vreme je i vama da otkrijem, nekada davno, baš davno, u prizemlju ovog solitera je živeo Bilbo Bagins i družina Hobita pre nego što ih je gravitacija pogurala u suteren, ka Srednjoj Zemlji. Ne mogu a da ne pomislim na Tolkina kako daje intervju novinaru Gardijana:
"Gospodine Tolkin, neki detalji u Vašim delima su izazvali nezapamćene kontroverze. Da li biste sada, posle toliko godina, mogli da čitaocima otkrijete tačnu lokaciju Srednje Zemlje iz Vaše triologije Gospodar prstenova?"
Tolkin prvo pročisti grlo. "U pravu ste, gospodine Čarls. Nakon duže refleksije shvatio sam da nemam pravo da tu tajnu ponesem sa sobom." Zastao je još jednom, svestan važnosti onoga što će izgovoriti. "Srednja Zemlja nalazi na kat.parceli br.536/5 KO Zemun, a sve—"
"U Zemunu? Aha, niste završili, izvinite. A sve...?"
"A sve to upisano u list nepokretnosti 2847 KO Zemun. U svakom slučaju, to je onaj onaj soliter što tone."
"Kako ste zaključili da soliter tone?" pitam Dragana, voljan da naučim.
"Jesi video kako se kotrlja kliker?"
Jesam. Logično, u zgradama koje ne tonu kada bacite kliker on se momentalno zabode u pod i ne mrda. "Vi ste građevinski inženjer?"
"Ekonomista ali sam radio u građevinskoj firmi." Dragan je nastavio da se šeta po stanu sa rukama iza leđa. "Da li možemo da pričamo o ceni?"
"To morate sa mojim suprugom. Rajko, pusti sada Noleta i dođi ovde molim te."
Čika Rajko dolazi u trpezariju, vidno iznerviran jer Nadal ima brejk prednosti. "Šta je sada toliko hitno?"
Dragan ga pogleda u oči. "Gospodine, koja je vaša zadnja cena za ovaj stan?"
"65.000," odgovara Rajko, jedno oko prikovano za televizor.
"Pa to je cena iz oglasa."
"Jeste, to je zadnja cena. Predzadnja je bila 67.000," kaže Rajko, pridržavajući se mog saveta kako da reaguje u situaciji kada ga kupac zamoli da sam sebe ruši cenu.
Ekonomista koji je radio u građevinskoj firmi ipak ne odustaje. "A da li može da se priča o toj, zadnjoj, ceni?"
"Pa, evo, pričamo."
Okej, ovo mu nisam ja rekao. Čista inspiracija.
"Hoću da kažem... da li može da se koriguje malo?"
"Može malo... na 65.500," kaže Rajko.
"Da li vi uopšte želite da prodate ovaj stan?"
"Naravno da želimo," dobacuje teta Duda.
"A mi želimo da kupimo."
Obrati pažnju. Akutna demencija je prilično podmukla, napada kupca pravo niotkuda, na samo pominjanje mogućnosti da cena može da se spusti, i briše iz memorije sve nedostatke stana, a naročito činjenicu da zgrada u kojoj se stan nalazi malo, ali samo malo - tone. "Dragane—"
"Pusti momak dva muškarca da pregovaraju," odbacuje moju neizgovorenu primedbu i obraća se Rajku. "'Ajde domaćine da se dogovorimo kao ljudi. Koliko možeš da spustiš cenu i da pružam ruku?"
"Čekajte," pokušavam da se umešam pre nego što stvari izmaknu kontroli, "dopustite meni da pomognem, to mi je posao."
"Hoćeš da pomogneš?" pita me čika Rajko. "Dođi 'vamo. Evo Uroš će da nam pomogne."
Rajko uzima blokčić i olovku, iscepa 9 listova, na svakom nešto zapiše i zatim ih sve zgužva u loptice i razvrsta u tri grupe po tri. "Pošto mi ne možemo da se dogovorimo, najpoštenije je da znanje presudi. Uroš će da izvlači pitanja, iz svake grupe po jedno. Najlakše pitanje vredi 500, srednje 1000, a najteže iz svake grupe 2000 evra. Ja čitam a ti odgovaraš na pitanja," kaže Rajko Draganu. "Na kraju saberemo koliko vrede pitanja na koja si tačno odgovorio i za toliko spustimo cenu. Da li je to pošteno?"
"Iz kojih oblasti su pitanja?" pita Dragan zainteresovano.
"Opšta kultura, sport i istorija."
"Pošteno."
Posao agenta je da olakša kupcu i prodavcu da se dogovore oko cene. Nekada to podrazumeva direktne pregovore, nekada pregovore koji idu preko agenta, a nekada organizovanje kviza.
"Koju oblast želiš prvo prijatelju?" pita čika Rajko nestrpljivo.
"Može sport..."
"Znači, prvo najlakše... dobro." Rajko mi pokazuje sa koje gomile da mu dodam pitanje i odvija kuglicu od zgužvanog papira. "Evo ga... ovo ti je za 500 EUR. Nisam ja kriv, Uroš je izvlačio."
"U redu je, pročitaj mi pitanje."
"Jedno lako sportsko pitanje. Koliko kalorija je imao obrok koji je Nole pojeo odmah pošto je osvojio svoj prvi grend slem?"
"Neka pomoć?"
"Pošto je ovo pitanje za 500 EUR, onda može," reče čika Rajko predusretljivo. "Pod a – 'ne znam'. I pod b – 'upiši tačan broj'."
Dragan je zagnjurio u misli. Nije mala cifra, za te pare ćerka može da okreči stan. "Neka bude... neka bude... 750 kalorija."
Čika Rajko lupi šakom o šaku. "Uuuu, zamalo!"
"Nisam pogodio? Pa koliko je obrok imao kalorija?"
"Nula. Nole nikada ne jede posle mečeva, samo unosi puno tečnosti. Jesam rekao da je lako."
Dragan se naoštrio. "Daj mi sada... istoriju."
Dodajem čika Rajku još jednu papirnu kuglicu sa druge gomile.
"I ovo je za 500 ali mislim da ovde nećeš da se obrukaš," kaže Rajko. "Koje godine je Novakov pradeda po majčinoj strani upoznao svoju buduću taštu?"
"To stvarno ne znam... Može i ovde bar mala pomoć?"
"Em izvlačiš najlakša pitanja, em da ti pomažem... al' 'ajde, kad sam korektan," čika Rajko odgovora mrzovoljno. "Novak se te godine još nije rodio."
"Tata, prestani, idemo kući," dobacuje Jasmina. "Vidiš da ljudi neće da prodaju."
"Ko neće da proda? Evo sam izvuci sledeće pitanje i ako znaš odgovor skidam cenu za 2000 EUR," predloži čika Rajko.
"Daj da vidim." Rajko mu otima pitanje iz ruke. "Ne mogu da verujem, opet si najlakše izvukao. Ali kao što sam obećao, ako znaš odgovor skidam cenu za 2000." Odmotava papir i čita. "Stric od Novakove tetke po očevoj strani je imao petoro braće, kako se zove najmlađi sin najstarijeg brata? Nemoj samo da mi kažeš da ne znaš. To je najčešće ime, time sam ti sve rekao prijatelju."
Dragan je uočio šansu koju ne sme da propusti. "Miloš... ne-ne-ne... Dušan."
"Pa koje je, Miloš ili Dušan?" čika Rajko traži pojašnjenje, blago zabrinut.
"Miloš... ipak Miloš."
"Nije prijatelju, nego Diter."
"Diter? Kakvo je to ime?"
"Nemačko. Nisam je kriv što je čovek tamo rođen."
"Čika Rajko," preuzimam inicijativu pre nego što Novak izgub set i Rajku skoči pritisak, "da li mogu ja nešto da predložim?"
"Predloži Uki," teta Duda se ubacuje pre nego što je njen suprug imao šansu da odreaguje.
"Da li možete da spustite ljudima cenu za 1000 EUR i da dogovaramo kaparu?"
"Momak, pa ovo je ipak sedmi sprat," Dragan kaže, očigledno nezadovoljan mojim predlogom.
Ne mogu a da mu ne odgovorim. "Gospodine Dragane, morate posmatrati kupovinu kao dugoročnu investiciju. Ovaj soliter polako tone, kao što ste primetili, tako da dok vam unuk poraste živećete na trećem spratu, a tu vam je kvadrat skuplji jedno 10%."
"Jeste, momak, ali onda neko može da mi uskoči kroz prozor."
Može Spajdermen, ukoliko odluči da pređe na tamnu stranu i krene da razvija biznis baš od ovog solitera. Ruku na srce, to je neizvodljivo sve dok baka Milka čuva stražu ali 'ajde da ne plašim čoveka. "Dajte da dogovorimo na 64.000, mislim da je to u redu."
Dragan pruža ruku i Rajkova ruka je presreće na pola puta.
"Nek' ide život!" uzviknu čika Rajko, pokušavajući da iščaši Dragonovo rame energičnim rukovanjem.
"E vala baš," uzvraća Dragan zadovoljno. "Cena je važna ali, pravo da vam kažem, nama je najvažnije što kupujemo od normalnih ljudi. Daj domaćine nešto da nazdravimo."
"Duška daj ono šljivu što čuvam za Noleta kad dođe!"
Konačno, dogovor je postignut ali moj posao tek počinje. Treba organizovati izradu predugovora, zakazivanje termina kod notara i sve što ide uz to. Gledam na sat i shvatam da kasnim na drugo gledanje stana na Voždovcu. Primećujem da mi telefon vibrira u džepu.
"Uroš je, izvolite..."
"Halo! Halo...? Zovem iz Australije povodom ovog oglasa za stan. Halo...? Izvinite, je l' ste vi vlasnik ili agencija?"
Režija... rez!
